Badem	Srbija, Turska, Iran
Breskve	Grocka, Smederevo
Breskva dvoredna	Srbija, Španija, Italija
Dunje	Srbija, Maroko, Argentina, Španija, Alžir, Turska, Iran, Azerbejdžan, Uzbekistan
Jabuke	SAD, Italija, Francuska, Holandija, Poljska, Rusija, Turska, Kina
Kajsije	Srbija, Turska, Iran
Kruške	SAD, Španija, Francuska, Italija, Kina, Japan
Lešnik	SAD, Čile, Španija, Italija, Turska
Nektarine	Srbija, Španija, Italija
Nektarina dvoredna	Srbija, Španija, Italija
Orah	SAD, Meksiko, Ukrajina, Turska, Iran, Kina
Šljive	Srbija, SAD, Čile, Italija, Bosna i Hercegovina, Rumunija, Turska, Iran, Indija, Kina
Trešnje	SAD, Čile, Španija, Italija, Grčka, Rumunija, Turska, Iran, Uzbekistan, Rusija
Višnje	Srbija, SAD, Nemačka, Poljska, Ukrajina, Mađarska, Makedonija, Turska, Iran, Kina

Grožđe crno i belo	SAD, Španija, Italija, Francuska, Kina
Grožđe vinsko	Francuska, Italija, Nemačka, Austrija

Paprika

SAD, Meksiko, Španija, Holandija

Voće na tezge srpskih pijaca, i police prodavnica, dolazi iz svih krajeva sveta. Objašnjenja nisu potrebna za vrste koje se ne gaje u domaćim voćnjacima, ili se ne može dobiti dovoljna količina plodova, ali iznenađenje predstavljaju jabuke, kruške, šljive... Prema podacima Veletržnice Beograd, navedenim u priloženoj tabeli, jabuke uvozimo iz Italije, Francuske, Holandije, Poljske, Turske, kao i sa dalekih plantaža Sjedinjenih Američkih Država i Kine. Uvozimo ih čak i iz Rusije, u koju, tradicionalno, u velikim količinama, izvozimo upravo jabuke.

Pojava o kojoj govorimo nije karakteristična samo za Srbiju. Tržište je postalo globalno i veletrgovine koriste sezonske oscilacije u ponudi i tražnji, da bi napravile profit. Zbog niskih cena energenata i radne snage, uvozno voće može da bude i nekoliko puta jeftinije od domaćeg. Potrošači su, takođe, promenili ponašanje – prisustvo različitih vrsta voća u prodavnicama van sezone doživljavaju kao potvrdu solidnog standarda, ne razmišljajući o kvalitetu plodova.

Uvoz voća i povrća ne mora da bude loša opcija, ali postoji nekoliko razloga zbog kojih bi trebalo razmisliti o stimulaciji domaćih voćara i trgovaca da pronađu interes, i veće količine voća odgajenog u Srbiji prodaju ovde.

Prvi je opstanak domaćeg voćarstva i doprinosa koje domaća poljoprivreda pruža društvu. Sve ozbiljne ekonomije sveta oslanjaju se na određeni udeo poljoprivrede – proizvodnja hrane je visokovredan resurs svake zajednice, koji garantuje sigurnu budućnost.

Sledeći razlog je kvalitet. Domaće voće nije obavezno svežije od uvoznog, ali bi uz dobru organizaciju to moglo i moralo da bude. Poznato je da se nutritivni sastav voća smanjuje sa prolaskom vremena od trenutka branja. Uz to i ukus postaje lošiji, miris manje prepoznatljiv, sočnost smanjena. Sa udaljenih destinacija voće putuje dugo do potrošača. Umesto najsavremenijih hladnjača i skupog avionskog prevoza, gde god se može koriste se jeftiniji oblici transporta. Voće se prevozi brodovima, u kontejnerima, uz hemijske mere koje se preduzimaju da se ono očuva. Često je u pitanju i reeksport, pa voće nekoliko puta menja državu izvoznika.

Nadležne inspekcije tvrde da je svo uvozno voće i povrće kvalitetno i redovno kontrolisano. Donekle možemo da im verujemo. Povećan uvoz, međutim, ne prati rast i bolja organizovanost inspekcijskih službi. Poznato da se pregledi obavljaju sve ređim uzorkovanjem, pa da su povremeni propusti mogući.

Rešenje dileme uvozno ili domaće voće, jeftinije ili skuplje dunje, nektarine, breskve... trebalo bi intenzivno tražiti, na obostranu korist učesnika proizvodnje i trgovine, a posebno na zadovoljstvo potrošača. Njima bi trebalo, redovno, pored uvoznog ponuditi i dovoljne količine domaćeg voća, sezonskog, direktno iz lokalnih voćnjaka.